Sarkozijevo razobličavanje francuske politike

Foto: Agencije

Nesporne činjenice da mi Srbi nemamo ništa lepo da kažemo o tom francuskom predsedniku i da ga pamtimo kao čoveka koji je među prvima priznao tzv. nezavisnost Kosova, koji nije pokazivao ni najmanje razumevanje za nas, nisu pokolebale moju radoznalost. Niti to što sa njim ne delim iste ideološke stavove i što su moji prijatelji u Francuskoj njegovi politički protivnici. I pored silnih afera i kontroverzi koje ga prate, sudskih postupaka i osuđujućih presuda, on je i te kako i dalje uticajan u francuskoj politici. Neki od ključnih ljudi koje je on politički formirao, danas su stubovi režima Emanuela Makrona, poput moćnih ministara ekonomije Bruna le Mera i unutrašnjih poslova Žerara Dermanena. Citiraju se njegovi stavovi ko treba da bude kandidat vladajuće francuske političke klase 2027. protiv sve popularnije Marin le Pen.

Knjiga „Vreme borbe” (Le Temps des Combats), obuhvata period od 2009. do kraja Sarkozijevog mandata 2012. godine, obrađujući mnoge događaje u Francuskoj i u svetu. I, ukratko, odražava ono što sam već znao o njemu i vladajućoj političkoj klasi Francuske. Uz razlike koje prirodno postoje između lidera i njihovih partija, kroz Nikolu Sarkozija možemo videti kako u globalu razmišlja i kako deluje francuska politička elita u spektru od desnog do levog centra. To jest, svi oni koji su bezrezervno stali iza Makrona na poslednjim predsedničkim izborima.

Nesumnjiv politički talenat, sa snažnim osećajem pripadnosti jednoj velikoj naciji koja ne odustaje od svoje veličine i posebnosti u svetu, on u ideološkim okvirima liberalnog desnog centra, kroz svoje političko delovanje, manifestuje hladnu proračunatost i aroganciju, ali i osećaj za nacionalne interese, u kojima nije zaboravljao ni svoje lične, a ni partijske.

Uz prezir prema egalitarizmu i socijalnoj pravdi, afirmišući različitost i bogaćenje kao pokretače društvenih procesa, sa iritirajućim nipodaštavanjem je govorio o svojim političkim protivnicima. U maniru arogantnog predstavnika vladajućeg establišmenta, koji po njemu jedini zna da vodi državu, Melanšona i levicu je nazvao opasnim revolucionarima, ekologe kao ideološku pretnju za ekonomski razvoj, a Marin le Pen i njenu stranku amaterima i neznalicama.

Bogaćenje je video kao zdravu snagu koja treba da se ostvari u realnoj ekonomiji, a ne finansijskim spekulacijama. Njegov kredo su bili jačanje srednje klase, rad, napor i zasluga, a princip rukovođenja ‒ prendre en charge.

Zanimljivo je njegovo zapažanje da u anglosaksonskom svetu nije bitno da li si levica ili desnica. Bitno je da si liberal.

Bežao je od bilo kakvog oblika neosnovanih socijalnih davanja, pa i po cenu popularnosti. Objašnjavao je značaj televizije za jednog lidera i isticao razloge svojih beskrajnih medijskih nastupa, na kojima je izlagao sve ono što radi, diskutujući sa svima i ubeđujući javnost u ispravnost svoje politike.

Svađao se sa prosvetnim radnicima, sudijama, sindikatima.

Na kraju, u rigidnom držanju tog pravca, ne razumevajući istinske probleme najšireg sloja stanovništva, osim potreba privredne elite, napušten skoro od svih, izgubio je izbore.

Žalio se u knjizi da je u Francuskoj sve bilo, jeste i biće politika, i da se i najmanja odluka gleda kroz ideološku prizmu i ideološko čistunstvo.

U spoljnoj politici imao je u nekim pitanjima jasne stavove i poglede. U nekim drugim, gde ga prate kontroverze, pokušao je da ih prikrije, pravdajući svoje akcije opštim principima. Oko odnosa sa Rusijom stav mu se nije menjao do danas, počev još od posredničke uloge u konfliktu u Gruziji. To je zemlja koja je evropski sused i sa kojom se mora naći zajednički jezik. Evropski i američki interesi su oko Rusije različiti, jer su obimi ekonomske saradnje sa Rusijom različiti i jer je Rusija evropski sused.

Ukrajina mora ostati neutralna i van NATO, a sporne teritorije treba rešavati novim međunarodno nadgledanim referendumima kada Ukrajina povrati koliko može teritorija. Krim je po njemu nepovratno ruski. Ponovio je da bi ponovo glasao protiv prijema Ukrajine u NATO. Putinove greške ne menjaju geografske činjenice. Po njemu, Evropa ne zna šta želi u ovom ratu i to će je iscrpeti do kraja. Šalje oružje, a nije objavila ni rat niti ratni cilj. Sarkozi čak ide daleko sa provokacijom, govoreći – ako je cilj rušenje Putina, zašto ne odu u Moskvu da to urade.

Amerika je, po njegovoj oceni, partner koji traži da se bespogovorno sledi. Ako se ko koleba, Vašington to smatra izdajom. Sa njom treba biti jak i nezavisan.

Svetska dešavanja se pomeraju u Aziju i demografski činilac će umnogome odrediti dinamiku svetskih procesa. Otud njegovo i francusko interesovanje za Istok i (za neke) iznenađujuće zanimanje Makrona za dolazak na poslednji samit BRIKS-a, uz već uspešnu posetu Kini.

Turska treba da ostane van Evrope i da bude most ka Aziji. Narodi i države ne menjaju adrese i u tom smislu su Jevreji i Palestinci osuđeni na suživot i dogovor. To je slučaj i sa svim drugim takvim neuralgičnim situacijama.

Posebnu pažnju zavređuje njegova ocena svetskih lidera sa kojima je dugo godina sarađivao. Portret Angele Merkel je zanimljiv, s obzirom na to koliko su bili bliski. On je vidi kao ženu sa istoka koja je živela u komunizmu i sve njene akcije su oprez, taktika i izbegavanje rizika. Opsednuta je trajanjem i sve tom cilju podređuje. Čitava njena politika je u funkciji interesa velikih nemačkih privrednika, koji i formulišu nemačke interese.

Obama je opsednut da bude anti-Buš i ne želi da bude upamćen po ratu.

Erdogan je grubi sagovornik koji nepokolebljivo gura svoje interese.

Za Netanjahua je čak rekao da je lažov.

Svideo mu se brazilski predsednik Lula, koga je više cenio iako je levičar, nego ideološki bliskijeg Bolsonara.

Voleo je Španiju, mada je rekao da je francuskoj eliti prioritet Nemačka, a emocije su okrenute ka Italiji. Iako zaljubljen u Španiju, nije propustio da primeti da se kralj Huan Karlos i njegova snaja Leticija baš ne vole.

Za Berluskonija je rekao da je karikatura, koji je to naprasno postao tek nakon rata u Libiji, kojem se Berluskoni protivio. Pre toga je bio uvaženi uspešni privrednik i državnik.

Putina ne treba izolovati, već pričati sa njim, da ne bi tako zatvoren u sebe pravio još veće probleme.

Papa Benedikt Šesnaesti bio je oličenje dobrote, inteligencije i strpljenja.

Nikola Sarkozi je očito umeo da uvezuje državne i lične interese, i da ih tako uvezane snažno gura, posežući u njihovoj odbrani za različitim argumentima u veoma živim polemikama. Napad na Libiju opravdavao je humanitarnim razlozima i zločinima Gadafijevog režima, iako je bio jasan i njegov lični interes (što su pokazali razni sudski postupci), ali i očigledan francuski interes u toj zemlji bogatoj naftom.

Nijednom u knjizi nije pomenuo krizu na Kosovu, iako je ona bila deo njegovog mandata. Nejasno je da li je to pitanje smatrao nevažnim, ili ga je ostavio na rešavanje svom ministru Bernaru Kušneru, osvedočenom albanskom lobisti…

Ono što sigurno upada u oči jeste činjenica da je Sarkozi jedan od retkih evropskih lidera koji nije u svojoj politici gledao Srbiju kroz prizmu ruske politike. Čak suprotno. On ima očigledne simpatije prema Rusiji i želi da ne samo Francuska već čitava Evropa gradi sa njom dobre odnose. Sa takvim stavom spada među retke u svojoj zemlji danas. Baš kao što je među malobrojnima u Francuskoj koji nisu pokazali nikakvu emociju, bilo pozitivnu, bilo negativnu, prema srpskom narodu, koji je bio istorijski, a i sada je prirodni saveznik njegove zemlje u ovom regionu.

(piše: Jovan Palalić, politika.rs)